Serbian Holocaust
Dušan Jerinić, August 17, 2012, Pančevo
Residents of Paucje, where Dusan Jerinic was born on 28 February 1940, did not know that on May 1942 the representatives of the police - the Gendarmerie, the Ustasha government, and the Home Guard in Nova Gradiska,decided to drive out the Serbs from hilly parts of Slavonia to concentration camps . Among the documents both preserved and published on the event that will radically change the lives of nine members of the Jerinic family was the official letter by the Great County of Baranja informing the Ministry of Internal Affairs of The Independent State of Croatia in Zagreb that the population of Paucje has been sent to the camp Jasenovac on August 11, 1942. National Headquarters for terrestrial products from Zagreb sent its envoy Šherif Šarčevića to control looting of deserted Serbian villages.The envoy Šarčević reported from Paucje on August 14, 1942 that "Domobrans broke down the doors of the church, others broke into the attics.They seek and take whatever they can come up with."
Three days before this, Dusan Jerinić, a boy of two and a half years, was with a group of people that were fraudulently taken to Jasenovac, together with his mother, older brothers Milenko and Veljko, older sisters Milosava and Nada, his grandmother Trivunija and uncle Boško. Earlier that morning, his father Laza was crammed into Ustashas truck and taken to an unknown destination.
Dusan does not remember the concentration camp, although he had spent time in quite a few of them. His siblings told him how they hid him to avoid being separated from them as were so many small children, and how they saved better snacks of meager food for Dusan, fighting to keep him alive. After the war, Dusan learned that in the Jsenovac death camp he lost his father Lazo, mother Cvijeta, uncle Boško (15 years old), and his grandmother Trivunia Utjesanović.
Dusan's recollections begin at the end of 1942, in the churchyard, where the little inmates were waiting for someone to choose them and bring them to someone’s home, to live and work there. No one wanted him. And even his six-year-old sister Nada, who did not want to be separated from little brother. One family allowed them to spend the night at their house. That night his grandmother Ročkaj arrived, took two-an-a half year old boy, unable even to stand on his feet, to her son and daughter-in-law, a married couple without a child.
Dusan vividly remembers his grandmother Rockaj, and Drago and Vera Ročkaj from the village Globočac near Ludbrega, who not only have got him back to life but filled his early childhood with rarest kind of love - the unconditional love. They just loved him and he loved them back. Therefore, the most painful memory is Dušan parting with “aunt” Vera, which he, then seven years old, resisted by whole kid's strength, but could not stop.
Five orphans of the Jerinić family reunited in 1947, but they had nowhere to go because their village was pillaged and burned. “ My village was burnt three times,"said Dusan. Milenko, the oldest brother, born in 1930, accepted the colonization in Sarvas near Osijek and began the search for younger siblings. Dusan is testifying how the five surviving children-inmates of Jasenovac coped with the challenges of postwar life in Croatia, how they made new a home, educated themselves, grew up and created their own families and homes, only to be caught by the new war in 1991.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
- 17.avgust 2012, Jasenovac memorijal, intervju sa preživelim logorašem...Dobar dan
Dobar dan.
- Da počnemo od vašeg imena i prezimena i osnovnih podataka, kad ste rođeni, gde ste rođreni ...
Ja sam Dušan Jerinić.Rođen sam 28.februara 1940.godine u Paučju. Inače, Paučje se nalazi u Slavoniji na Krndiji.Selo je odmah iznad izvora reke Vuke i po tome je i dobilo ime.[1]
- Šta možete da nam kažete o porodici u kojoj ste rođeni?
Naša porodica je bila velika porodica.Kad sam se ja rodio, u porodici je bilo devetero članova: otac Lazo, majka Cvijeta, baka Trifunija, stric Boško i nas petoro dece. Ja sam najmlađi.
- Kako su se zvali stariji braća i sestre i koliko su imali godina?
Najstariji je Milenko je rođen 1930, pa sestre Milosava i Nada. Milosava je rođena 1932, a Nada mislim 1935, pa brat Veljko 1936 ili 1937 i ja 1940.
- Da li znate kako je vaša porodica živela u mirno doba, pre [Drugog svetskog rata] rata?
To je seoska porodica.Kuću smo imali u centru sela preko puta crkve. Živeli su kao i ostali svet. Živeli su od poljoprivrede i od stočarstva.Kad je bilo potrebno platiti ili kupiti nešto, tada bi se prodala ovca, svinja, tele, ždrebe.I od toga se živelo.Umesto novca, više se bogatstvo merilo stokom.Nismo se po bogatstvu izdvajali u odnosu na ostalo stavovništvo tog dela naše Slavonije.
- Da li se sećate kuće?
Ne, ne.
- Vi znate da ste bili u logoru, šta znate o tome kako ste stigli tamo?
Ja se ne sećam. Znači, mogu samo [da rekonstruišem te događaje] po pričama braće i sestara, strina i tetaka, dakle drugih učesnika u tome. Mi smo 11.08.1942.godine u jutarnjim časovima oterani najpre u centar sela.Rečeno je da će nas premestiti na igurno mesto da bismo se sklonili odatle jer će tu biti vođene borbe.
Oca su odmah smestili u kamion zajedno sa još nekoliko starijih ljudi, po nekim njihovim propisima.Mi smo...Formirana je kolona i mi smo, neko kolima neko peške, čak su ljudi i stoku terali, krenuli prema Ljevanskoj Varoši.Tu su nam se priključile još dve kolone, jedna iz[Velikog] Nabrđa i Borovika, oni su zajedno bili jedna kolona, a druga kolona je iz Čenkova. I tako formirana kolona, neki kažu i nekoliko kilometara dugačka, krenula je za Đakovo i u Đakovu su nad doterali, da tako kažem, na vašarište.Prvo su oduzeli konje, kola, vrednije stvari i podelili nas u grupe.Jednu grupu su sačinjavali muškarci stariji od 15 godina, drugu – žene od 15 godina naviše, ali radno sposobne, a one koje su bile u drugom stanju i starije, one su izdvojene u treću grupu sa starcima i decom. I, nastavili smo put stočnim vagonima prema Jasenovcu i [Staroj] Gradiški.
Ali, moram reći još i to, u Paučju, kad su ustaše objavile da trebamo doći u selo, neki su primetili da hrvatske porodice koje su tu živele, nisu imale tu obavezu.I, oni su jednostavno pobegli, znate.Kod nas je lako pobeći, sa svih strana su šume i začas se može uteći u te šume. Isto tako, na putu od Paučja do Levanjske varoši, prolazi se kroz gustu šumu i dio mladića i devojaka je i tu uspio da pobegne. Shvatili su kuda idu i – pobegli su.Ostali koji nisu [mogli da beže] došli su do stočnih vagona.
Interesantno je kako se sve to skupa desilo.To nije slučajno.Ja sam čitajući novine i Internet, došao do nekih spoznaja.U maju mesecu je u Opatiji održano savetovanje predstavnika vojnih komandi Nemačke, Italije i NDH.Predsedavao je general Kunc i on je u svojoj analizi rekao da je komunikacija Zagreb-Beograd stalno pod pritiskom i da to [područje] treba očistiti. To čišćenje trebalo je krenuti od Ozrena, i kasnije je i krenulo, preko Kozare, Petrove Gore, Psunja, Dilja i Krndije do Fruške Gore. Dakle, planirano je sve.Zaista je tako i bilo.Interesantno je da je komandant združene grupe Zapadna Bosna, mislim da je Fridrih Štal, izdao zapovest, klasičnu vojnu zaposvest , nema ništa neobično u njoj, ali je izdao i instrukcije[2] – postupak na terenu.[bori se da ne zaplače ]
- Vi ste se baš trudili da nađete objašnjenje žašto...
Znate, kad sam gledao film „Kozara“, onda sam primetio sličnosti [bori se da ne zaplače] i tad sam počeo da proučavam. Samo trenutak jedan [daje znak da isključimo kameru]
- A šta vas tera da proučavate tu temu, za čime tragate, da li pokušavate da pronađete objašnjenje za okrutnost ili za šta...?
Ne. ZAŠTO? Zašto se to desilo?U tim instrukcijama, da se vratim na te instrukcije, Štal kaže: svakog čoveka koga uhvatite sa oružjem treba na licu mesta streljati; svakog muškarca koga uhvatite bez oružja a ne želi da surađuje sa nama, također treba streljati; sve ostale treba logorisati.To znači i muškarce i žene i decu bez razlike.Za logorisanje zadužuje se hrvatska država, a ako ne bude dovoljno mesta u [njenim] logorima, onda ih treba odvesti u Srbiju, u Beograd. Na Topčideru su trebali biti smešteni.
Postupak sa stanovništvom je bio, što je naredba išla niže, bio je sve okrutniji.Svaki starešina se trudio da represalije prema stanovništvu budu što okrutnije.Takođe Štal kaže da se objekti trebaju uništiti, a imovina oduzeti. Na taj način je želeo da se nikada više na tom području ne može razviti partizanski pokret.Znači, bazu njihovu [partizana] je hteo da uništi.
I sad, kakve to veze ima sa našim Povučjem? Kad je tek bila operacija na Petrovoj Gori, Štal je u Zagrebu rekao „Čim završimo operaciju na Petrovoj Gori, jedna naša divizija ide gore na Okučane, na Psunj, a ustaško-domobranske pukovnije – na Paučje.I po istim principima ćemo očistiti i taj deo“.Dakle – sličnost.
- Šta vas najviše pogađa u toj naredbi Štalovoj, u tom delu koji se odnosi na civile uključujući i novorođenčad i decu kao što ste vi bili – od godinu-dve dana.Kako vi doživljavate činjenicu da ste legitimna vojna meta kao dete od dve godine ili godinu dana ili u pelenama?
Vidite...
- Je li to to?
Da. Ali to nije jedini slučaj. Nekoliko meseci pre, isti takav slučaj je bio u Slovačkoj.Znači da je ta naredba došla sa još višeg nivoa, sa vrha.Ne postoje ratovi koji su vođeni na taj način.Možda ovi danas, neki novi, uključujući recimo bombardovanje Hiorošime, gde isto nema vojnog cilja, gde je čisto ubijanje, i to je onaj pravi genocid.Dakle, bila je čisto genocidna namera.
- Šta se desilo sa Vama kasnije?
Mi smo, po pričanju braće i sestara, vozom najpre otišli u Jasenovac.Tamo su iskrcali odrasle, a mi smo se uputili, isto vozom – e sad tu neki kažu jedan dan, neki kažu istog dana, neki kažu [posle] pet ili deset ili sedam dana, ja ne znam tačno koliko je to bilo vremena – uglavnom, došli mo u Okučane.Iz Okučana smo, znači majke, babe i mi deca, išli peške u Staru Gradišku i tu smo smešteni u logor.Kad kažem smešteni, nije...Logori su bili prepuni.Nije bilo mesta.Mi smo imali tu sreću, po priči moga brata, da smo došli pod neki krov.Ali, dole je bila čista zemlja, znate.
Posle nekoliko dana, majka je odvojena i upućena na rad u Nemačku.
Ona je bila na radu u Nemačkoj pa je onda dobila nekoliko slobodnih dana i sa grupom žena krenula nazad u Hrvatsku, a kad su došle u Hrvatsku tu su...po nekima je ubijena [čim je izašla] iz voza, a po nekima je uhvaćena i završila je u logoru.
A mi smo ostali tu. Tu su dolazile, što moj brat kaže „ žene sa velikim crvenim krstom na glavi“, verovatno Crveni krst.I kaže još „i na rukavu“.I uvek kad bi one dolazile, taj dan bi bilo u redu, ali pre i posle – loše.Čak je njemu je jedan Rom rekao da sakrije mene jer će me uzeti.
- Koliko ste vi tad mogli biti stari?
Dve i po godine.
Da li se vaša braća i sestre sećaju da se vama desilo, kao što se nekoj tako maloj deci dešavalo da posle izvesnog vremena izgube moć govora, hoda…?
Imam posredan podatak.Kad se uzmu kartice nastradalih u Jasenovcu, uzimam samo za Paučje, to je 350 kartica.Od toga 181 kartica na kojima je i datum rođenja.Od tih 181, 18 su deca mlađa od sedam godina.I još 25 kartica NN [suze].To su, to su ona deca koja nisu znala da govore.
- Možda još nisu bila ni krštena…?[3]
Ja sam imao dve i po godine, a tamo je bilo puno mlađe dece …
- Deca vašeg uzrasta su, prema našim drugim svedocima, bila vrlo brzo odvajana od svoje starije braće i sestara.
Moji su me uspeli sakriti.
- I kriti dosta dugo, je li?
Da.
- Šta su vam pričali, kako ste podnosili glad, kako ste …?
Brat, stariji brat, on je uvek…ponekad smo dobili neke knedle…onda je on sakrivao knedlu i davao meni posle da jedem.Tako je…Nije samo on.I ostali su to radili, znate.Ostali – starija braća i sestre. Mi smo imali i baku tamo. Baka je jedno vreme bila sa nama tamo.Onda je nestala.Mi nismo znali više šta je s njom.
Da se vratim na one medicinske sestre [iz Crvenog krsta]…Ne znam koliko je prošlo vremena…tu su različiti podaci koje sam dobivao sa strane ...ali u jednom od transporta smo prebačeni u Zagreb.
- Mislite da je to bilo spašavanje dece [iz logora] u organiizaciji Dijane ...
Budisavljević.Da. I vidite, čudno je to spašavanje bilo.Gospođa Budisavljević je vodila kartoteku za svako dete, ime, prezime, po mogućnosti datum rođenja, i roditelj biološki. Nakon rata zahgrebačka OZNA[4] je to uzela.Nju je optužila za saradnju sa Njemcima. Ona je Austrijanka, inače. Muž joj je Srbin, lekar. I te kartoteke nema.[5]
- Kako su vaša braća i sestre pričali o vama, jer su oni morali da se izbore za vaš život?
Već kad smo stigli u Zagreb, ja sam bio prešao dve ipo godine, ali nisam više mogao hodati [bori se da ne zaplače].Inače, skoro svako dete koje je došlo u Zagreb,bilo je bolesno.Mi nismo dugo ostali u Zagrebu. Tada je organizovano to delenje te dece. Tu smo se odvojili.Dve sestre i ja smo otišli sa jednom grupom, stariji brat sa drugom, a ovaj srednji brat sa trećom.Sestra i ja smo došli u Globočac kraj Ludbrega.
E, tu počinju sećanja, prva moja...al samo maglovita. Sećam se, imam osećaj taj da znam da smo sedeli pored crkve na komušinama graha, pasulja,kako ovde kažu. A sestra mi kaže da smo spavali kasnije na tom pasulju.A znam taj pasulj.
Sestra se nije htela odvojiti od mene pa smo nas dvoje prenoćili jednu noć kod jedne porodice, a u toku noći je jedna žena došla, uzela me i ja sam došao u jednu porodicu koja nije imala ece.Porodica Ročkaj. Nikad mi nisu rekli da sam ja njihov sin.Oni su za mene bili „tetec“ i „teta“. Bili su divni. [suze]
- Da li su vam kasnije ispričali u kakvom ste zdravstvnom stanju bili kada ste došli...
Da.
- ...zbog čega niste mogli da hodate? Da li ste saznali tu zdravstenu sliku koju ste stekli u logoru?
Ta teta Vera mi je pričala. Ja sam bio kost i koža, pun ušiju iako su nas u Zagrebu čistili. Oni su to spalili, okupali me, ošišali me do gola da se nemaju gde skrivati, kupili mi odeću i polako sam uz njih rastao, učio da hodam. Ova mlađa sestra, koja je starija od mene svega četiri i po godine, ona nije imala tu sreću.Loše je prošla.I ona je napustila to selo i otišla u susedno. A starija sestra Milosava i ja smo ostali u istom mestu. Ja sam znao da je ona moja sestra.
- Mogla je da vas posećuje?
Da. Nas je delila samo jedna livada. I onda bih ja, kad sam prohodao, išao preko livade do sestre. Ako je ona tamo, poigrao bih se sa njom. Ako je otišla da radi – a tada se i radilo puno – onda bih se vratio nazad.Nekada me je ta moja teta Vera odvela, kad je lošije vreme a ja poželim da idem, onda ona mene povede. A kad je ovako lep dan kao današnji, išao sam sam. Njihova kuća je bila na brežuljku i [Vera] tačno me vidi do vrata njihovih i prati me [pogledom].
Jas am lepo tamo živeo [kroz suze].
- Oživeli ste tamo, oživeli?
Baš tako.Ja, po pričama te Vere, bio sam kost i koža.Ja jednostavno nisam mogao stajati na nogama.I trebalo je nekoliko meseci da se ja oporavim, jednostavno, i da onda počnem da hodam, a i živnem, znate.Govorio jesam, jer sam sa sestrom pričao. A sa njima [Ročkajima] sam učio zagorski. Jas am naučio zagorski tamo.
- Jeste li zaboravili...jeste li tražili majku?
U početku, ne. Mnogo kasnije. Suviše sam bio malen. Ja se nje ne sećam. Nemam ni sliku. Za mene je tada majka bila teta Vera. Mislim, koliko su oni mene voleli! Godine 1947-e je jedna tetka došla po nas i ja nisam hteo da idem.
- Vi ste, znači, sve od 1942. do 1947. bili kod tetka Vere?
Da. [plače] ...Nisam otišao sa tom tetkom pa je došla druga tetka, starija, i rekla je da odemo do njih da vidim svoju rodnu kuću. U međuvremenu smo pronašli i ovog brata koji je samo tri godine stariji od mene, u jednom selu s druge stranu Ludbrega. Onda smo nas dvojica otišli u Sarvaš ge je [najstariji] brat bio koloniziran. Ja sam čekao da se vratim. Nisam se vraćao. Jednog dana došla je teta Vera i – ukrala me.
- Na vašu radost?
Da. I... bratu su javili „Kradu ti braću.“ Došla je policija. Mi smo...Teta Vera je stala pored prozora, ja sam stao između nje i prozora. I onda pitaju, gledaju. Koga tražite? Mene traže, a mene nema, zate.Tako smo došli u Osijek i tu smo morali proći kroz kordon policije svi ...Ona je predala mene...Bila je zatvorena...Ona se pravdala da sam ja sa njom želio otići, što je istina...tako da nije dugo...baš...ostala [u zatvoru]. I vratio sam se. Kasnije smo se mi posećivali.
- Toga se sigurno sećate…
Da.
- Kakva je trauma za vas bilo odvajanje od novog doma i tetka Vere koja je vama bila najbliže ljudsko biće .Tog doživljaja i tih emocija se sigurno sećate?
Da.Jako teško, znate. Ako vam kažem da su oni …Mene je uzela baka tog teteca kako ja kažem Drageca, Drage. Ona me je uzela i donela svom sinu i snaji dete.
- To je bilo kada su stigla deca iz logora i kada su ljudi dolazili da svako izabere po nekog i verovatno su izbegavali tako malo dete?
Da. Sestru i mene nije niko hteo i mi smo zadnji bili. U ono vreme svi su uzimali onu decu koja su mogla raditi nešto. Nas dvoje nismo mogli ništa.Sestru su tjerali da radi, ovi mlađu, i tukli su je. Zato je ona pobegla od njih.Ja nisam to trebao. I ta baka je pre svoje smrti deo zemlje prepisala na mene.
- Kako se ona zove?
Za baku ne znam. Ročkaj Vera i Ročkaj Drago …
- To su njen sin i snaha?
Da.Da.
- A nju ste prosto zvali – baka?
Baka, baka. Da.I negde sedamdesetih ili osamdesetih godina, teta Vera je ostala bez muža, on je umro, ona je ostala sama i piše mi da bi prodala deo zemlje ali ja sam suvlasnik pa da li ja dajem dozvolu.Onda sam ja otišao kod nas na sud i dao punomoć da ona raspoaž kompletnom tom imovinom…Oni su to u jednom momentu emotivnom napravili taj čin, znate, i ja nisam imao moralno pravo na to.
- Da li su vas oni zvanično usvojili?
Ne.Nisu.
- Prosto su bili ljudi koji su želeli da vas osiguraju u svakom slučaju?
Da. Da.Nikad oni nisu rekli “Ti si naš sin”. Ja sam za njih bio Duškec, po zagorski, onako, znate.
- Za tih pet godina sigurno je došlo na red da vam objasne ponešto o vašoj porodici?
Oni nisu znali o našoj porodici.Tek im je starija sestra pričala o tome. Ništa oni nisu menjali odnos prema meni.Vera je inače Dalmatinka iz Makra kod Makarske.Drago je bio dimničar i ja sam među prvom decom tamo imao i najbolju hranu i igračke…Baš su me voleli.
- Pa i vi njih?
Jesam [plač]
- I nije vam lako da ispričate koliko vas je koštao taj rastanak?
Teško je [kroz plač]… Vidite, oni su imali vinograd, što oni kažu “gorice”, zima je pa Drago uzme balon pa ide po vino, a ja košaricu pa s njim uzbrdo…Imali su dva stable kestena i to smo uvek spremali, metne se u pesak, pa ja onda napunim košaricu kestena pa hajd’ s njime dole.On vino, ja kesten. Kad ja zavapim “Kad bumo pejali po kestene?”, on kaže “Bumo odma”. I idemo.
Sećam se kraja rata kad su avioni odlazili na sever, verovatno prema Beču i dalje, ispuštali su staniol, kao zaštitu proturadarsku. Onda sam ja njemu odmah “Tetec, bumo zemili zlato! “ On se jadnik penjao na drveće da mi to skida…I lepo je bilo.
- Tetke su došle, jedna pa druga. Šta se događalo u vašem crcu? One su znale da ste vi njihov, ali vi niste…
Ja nisam znao.Za mene su one bile strane žene, ali pošto je tu bila i moja sestra koja ih je znala, ona mi je rekla “Ovo su nam tetke, našeg tate sestre”.Meni je bilo drago da su one došle, ne mogu reći da mi nije bilo drago, ali sam se nekako pribojavao da odem.Kad je ova druga tetka došla pa rekla da idemo da vidimo, ajde, ja sam išao da vidim gde smo, znate.To je sedam godina već, bio sam malo stariji tad i mislio sam… Znam da smo brat i ja putem brojali stanice kako ćemo se znati vratiti.
- Hoćete li sad da nam ispričate o tom prvom susretu sa svojom roditeljskom kućom ili i tom povratku kući…
Nismo se vratili…nismo došli u Paučje. Kad se stariji brat [Milenko] vratio, on je došao u Paučje i nije zatekao ništa. Paučje je tri puta paljeno u toku rata, tako da nije ni čudo što nemam fotografije roditelja kad je to stalno paljeno.A kad smo terani iz kuća, ko je onda mislio na fotografije.Kao i sad ljudi kad su bežali.Ne misli se na fotografije. Misli se na život.Rekli su mu da su mu tetke u Sarvašu kraj Osijeka.Peške je došao od Dugog Sela do Paučja, peške je stigao u Sarvaš.Tu je pronašao tetke. On je preko nekog sveštenika saznao gde smo mi.Dopisivao se s tim sveštenikom i rekao je to tetkama.On je tamo dobio kuću.Mlađa tetka i on su ušli u tu kuću i ona je onda išla po nas.Ja tada nisam hteo da idem.Ova sestra koja je samo nekoliko godine starija od mene, ona je otišla odmah, jer je bila prvo u lošoj porodici, iako je druga porodica u kojoj je bila - bila jako dobra.[6] Starija sestra, već devojka,[7] ona je ostala tamo i živela je do ovoga rata. Za vreme ovog rata[8] je umrla.Ona se tamo udala, dve ćerke imala…Kad je druga tetka došla po nas, došli smo u Sarvaš.I sad, iz onih uslova života dolazite u ovaj kraj gde vlada glad.Nije se imalo…Ta tetka kod koje smo bili, ima svoje dece.I onda počinjete šetati od tetke do tetke do tetkine tetke i to je išlo tako sve dok najstariji brat nije trebao ići u vojsku.Ja sam tada smešten u dečji dom u Osijeku.Brat je tri godien bio u vojsci.Kad se vratio, došao je po mene.Ja sam mu onako otvoreno rekao “Znaš, ja ovde imam sve.Krenuo sam u školu.Ja ću preko leta dolaziti kod tebe”.I tako je bilo.Ja sam preko leta znao doći kod njega, nekada i u toku godine.Sarvaš i Osijek nisu daleko. Moja tetka, ona mlađa je bila u Osijeku pa sam znao otići kod nje.Uzmem od nje bicikl i biciklom odem do brata u Sarvaš, i do starije tetke.I bio sam do 1962.godine u Osijeku, završio školovanje, otišao u Baranju, našao tamo radno mesto.Godinu dana sam bio u tom mestu Topolj, predavao matematiku. Sledeće godine došlo je do integracije tih škola.Došao sam u Kneževo, isto predavati matematiku.Družio sam se sa tim mladima tamo, upoznao suprugu buduću.Sledeće godine sam išao u Armiju, u školu rezervnih oficira u Bileći, i vratio se ’65.Još jedno vreme smo se zabavljali i tek ’66-e smo se uzeli.Sad je 46 godina kako smo u braku.
- Mi ovaj razgovor vodimo u Pančevu.Otkud vi i vaša lepa gospođa Elizabeta u Pančevu?
Mi smo živeli u Kneževu, a ja radio u Popovcu do ’97-e.Ja sam ’75-e godine imenovan za direktora škole u Popovcu i tu me je dočekao rat.Novi.Taj najnoviji.
- Dotle ste vas dvoje sigurno već bili skućili kuću i stekli porodicu?
Da.Kad smo se uzeli, ja sam od imovine u brak uneo kredit [smeh].Itako je to išlo od kredita do kredita, ako se skromnije živi.Kad kažem skromnije, ne mislim loše.Mi smo svake godine išli na more, mogli smo to. Kad nam je sin bio na fakultetu, mi gradomo kuću, i preko leta idemo na more. Ali, to je život koji smo mi nama organizovali.Imali smo kuću na šest ari zemlje.To je spratnica bila,146 kvadratnih metara, sa centralnim grejnjem, nekih 200 metara od magistrale Osijek- Budimpešta. Kneževo je jedno divno mesto, radničko naselje, vrlo ugodno za život.Već za vreme maspoka[9] 1971.godine sam primetio da nešto ne štima i počeo sam više razmišljati o tom Paučju.Oedno smo se počeli opet razdvajati, ali sam mislio, prošlo je. Međutim, koncem osamdesetih u štampi ćete naći kako „Geneks“ izrabljuje Hrvatsku i stalno se radilo o nekim parama, pa onda umesto „Geneksa“ Beograd, pa od Beograda dođete do – Srbi.
Prva osoba koja je meni direktno rekla je žena kojoj sam ja bio venčani kum i koja me je zabrinula.Rekla mi je „Vi Srbi ste zauzeli sva rukovodeća mesta“. A pošto je ona prosvetni radnik, onda sam joj rekao „Dobro, hajde da analiziramo.Radili smo nekada tvoj muž i ja u istoj školi. Ko su sve bili direktori u toj školi?“ Pa smo došli do toga da je samo jedan direktor prije bio Srbin i sad momentalno je jedna Srpkinja bila direktor. U školi gde sam ja radio, bilo je i Njemaca i Hrvata i ja sam bio prvi Srbin.Ja kažem „Pa verovatno je nekad došao red i na tu strukturu. Ali zašto ne konkurišeš na moje radno mesto?“ Ja sam dva puta odbio da budem direktor škole jer mi je bilo dosta.Jer kad dođete u situaciju da čujete da vam hodnikom neko prilazi, prepoznajete ko je, znate šta će vas pitati i znate odgovor, onda morate napustiti to radno mesto. Niste više kreativni. I ja kad sam to osetio, smatrao sam da je vreme da ja odem.Niko se nije želio prihvatiti tog posla, i zato sam ja rekao “Zašto niste konkurisali?Zašto tvoj muž koji je sa mnom u internatu bio – njegov otac je folksdojčer bio ali nije on kriv za to - zašto niko od vas nije konkurisao? ”
Drugi put sam se zamislio ozbiljno.Dan mrtvih 1990.godine i iz prosvetne službe iz Osijeka dolazi obaveštenje da tamo gde deca odluče da se ne ide u školu – da se ne ide, da mogu otići na grobove; a tamo gde deca odluče da ostanu – neka se radi.I ja tu informaciju dam nastavnicima i zamolim ih da izvrše anketiranje dece. To je mešovita sredina.Drugi dan sam dobio rezultate i zaprepastio sam se. U svakom odeljenju gde je nastavnik bio Hrvat deca su bila za to da se ne ide u školu.U svakom odeljenju gde je nastavnik bio Srbin, deca su bila za to da se ide u školu.I tad sam shvatio da mi je kolektiv podeljen.I to po nacionalnoj osnovi. Užas! Uh!Da sam imao tu moć pa da ih sve najurim, znate.Ali, nisam imao.I sve više se to zakuhavalo. Uvek se pođe sa rečima.Prvo su blage reči pa sve oštrije i oštrije, reč na reč, i kulminira to.
Ja sam ostao još godinu dana, a onda je nova vlast donela odluku da idemo svi na reizbor.Ja sam obavestio prosvetno-pedagošku službu i kolektiv da neću ići na reizbor.Javno sam rekao „Na vlasti je partija čiji program ja ne mogu sprovoditi i nije moralno da ja budem direktor.I zaista sam tako osećao.
-Mislili ste na partiju Franje Tuđmana?
Da, da.
- Hrvatska demokratska zajednica?
Da. Oni su došli na vlast i vi morate sprpovoditi program partije.Nije logično da idete nekim svojim putem, je l’ da.Nisam to mogao. Rekao sam. Da kažem i to, koleginicu koja je bila pedagog, zamolio sam da preuzme školu.Ona je Hrvatica.Smatrao sam da ona može taj posao kvalitetno odraditi.Posle dužeg nećkanja je pristala i ona je konkurisala.Ona je i danas direktor i na moju veliku sreću ta škola fino radi.
- Kad ste postali sigurni ili bar dobro uplašeni da će sve da potone u krv?
Ah [dubok uzdah]. Mi u Baranji [10] smo imali tu sreću da smo imali predivnog komandanta divizije koji je znao organizovati odbranu. Bio je to čovjek koji je tjerao vojnike da rade. Nije se moglo desiti da neka jedinica nema svoje rovove i tranšeje za izvlačenje.I druga strana je to videla. Preko UNPROFOR-a su mogli dobiti sve informacije.
- Sad već govorite o dve strane podeljene u dve vojske, a pre toga je morao biti tu momenat kada ste videli da ne može da se izbegne rat.
A,mislite na izbegavanje rata...
- Iz svega što ste nam rekli vidimo da biste ste vi sve dali da ne bude rata.
Da, ja sam čak sa jednim kapetanom, komandantom pograničnih jedinica obilazio sela i ubeđivao ljude da vrate oružje, čak smo dali i garancije – štitićemo vas. A kad smo u zakazano vreme sa vojnim vozilom pinzgauer dolazili u mesto – nitko nije vraćao oružje.Tad sam siguran bio da će biti rata.Znate, kad imate puzno oružja, onda dolazi i do rata…Nismo ga mogli sprečiti.
Ja gledam u našem mestu. U našem mestu nije nastradala niti jedna kuća, niti jedan objekat nije uništen, zapaljen, srušen.Možda je nešto devastirano, polupan prozor i tako…to i miru imate.Sve je ostalo čitavo.Znam da su na jednoj kući momci razbili ulazna vrata od stakla.
Pošto sam imao neki autoritet, naredio sam da se to popravi.Rekao sam: “Nije to ustaška kuća, ne može kuća biti ustaška.Kuća je kuća.”To se kasnije pokazalo dobrim, kad su počele dolaziti izbeglice.Mi smo njima davali kuće na korištenje.U jednom članku su mi rekli da sam podelio izbeglicama hrvatske kuće kada sam radio u povereništvu za izeglice. Verovatno nisu čitali rešenja.U rešenju stoji “izdaje se objekat taj i taj NA KORIŠTENJE”.Ne možemo mi…Ko sam ja ili ko je taj ko može privatnu imovinu DATI nekome.Nemamo mi tu vlast.Znači, samo na korištenje.I dobro je da su izbeglice u te kuće ušle.
- Odakle su stizali?
Iz Zapadne Slavonije,najviše iz Zapadne Slavonije.
- Koja je to godina?
Odmah 1992.godine ja mislim da su oni stizali tamo, 1992. i početak 1993.
Kad sam osetio da više ne možemo, da više nećemo ići zajedno, meni su moji prijatelji ovde iz Pančeva, da napomenem da je naša škola bila bratimljena ovde sa školom u Kačarevu pa smo dolazili svake godine ovde, upoznao sam njih i oni upoznali mene, oni su me zvali da dođem ovamo.Ja sam rekao da ne mogu da ostavim te ljude.Ostao sam sa njima i mislio sam da ćemo sačuvati to[11] Čak su i vođeni neki pregovori u Mohaču o posebnom statusu Baranje i Istočne Slavonije kao protektoratu UN, ali je to propalo, nažalost.
Skupština opštine Baranja je donela jednu odluku još dok su predstavnici HDZ bili tamo, a koja kaže da ukoliko se Hrvatska izdvoji iz Jugoslavije, Baranja ostaje u Jugoslaviji.Baranja…Dio stanovništva je otišao.Verujte, bar u našem mestu, ni jednom čoveku nije rečeno da ode.U našoj kući je spavala jedna hrvatska porodica, a naša deca su spavala na dušecima, dole.
- Zašto su oni spavali u vašoj kući?
Oni su se bojali.
- Koga?
Srba.
- Kojih Srba? [12]
Počela je pucnjava gore oko Popovca, sa brda je nekoliko granata upućeno prema jednoj farmi i ljudi su se uplašili.Došli su i to rekli.” Ajde, Možeš. Budi tu.” Kasnije su oni otišli, ali to je njihov problem.
- Kad ste odlučili ili osetili da i vi morate da idete sa svoga ognjišta?
Posle “Bljeska”. Mi smo mislili da ćemo otcepiti Osijek ako oni napadnu bilo koji deo, a kad se to nije desilo, onda mi je bilo jasno.
- Bilo vam je jasno šta?
Da će to pasti.Posle “Oluje” oni su mogli da napadnu Istočnu Slavoniju i Baranju, a mi bi se držali možda sedam-osam dana i izvukli stanovništvo, ali duže ne bi mogli.Ne bi mogli jer vođenje rata u današnje vreme je složen proces – vi morate imati dobru zaleđinu, dobru dubimu – a mi to sve nismo imali.
Jas am donio odluku mnogo, mnogo pre svega da ću napustiti Hrvatsku. Nisam se plašio. Sin je bio u Varaždinu, studirao informatiku, nas troje smo bili ovde, moj plan je bio da se prebacimo u Vojvodinu, Crnu Goru ili Bosnu, tu negde.Lično sam mislio, negde u Bosnu.A kasnije kad se ono desilo, onda sam video da to ne ide.Ja sam mislio da će se hrvatska sama otcepiti.Kad je to sve puklo, onda sam mislio, pa možda ćemo sačuvati Baranju.Pa sam nešto pokušao.Kad to nije išlo više, onda…sin, snaja i ja smo sa nešto stvari legalno prešli preko Dunava kod kolege – Katići, Marko i Zorica - u Botošu ostavili stvari i spustili se ovde u Pančevo, tu kod njihove dece. Pronašli smo smeštaj, smestili se.Taj direktor škole nije mi odmah mogao naći posao, ali mi je rekao “Posle nove godine ćeš imati.” Zeljković Boško. Šta da radim? Novac koji imate vrlo brzo se troši.Jedan prijatelj koji je iz Osijeka pobegao kod mene i bio jedno vreme kod nas – ja sam se šalio da dok sam ja na frontu, dva muškarca čuvaju kod mene ženu kod kuće…
- To su bili izbeglice?
Izbeglice.
- Srbi iz…?
Srbi iz Osijeka, znate.On se snašao u Beogradu. Osnovao je građevinsku firmu i renovirao je manastir Kureždin.Kaže “Ej, slušaj, kad ti ne radiš,hajde budi ti kod mene pa ćeš radnicima ujutro dati posao, gledati kako rade i tako.” Ja sam prihvatio.Imao sam lepu platu – 100 maraka u ono vreme, nedeljno, 97.godine! I radio sam kod njega do Nove godine. Odvezem radnike, dam šta da rade, pogledam kako se troši materijal, ako manjka materiala javim mom prijatelju da doveze, dovezem im ručak tamo, navečer ih vratim u Kukujevce.Do Nove godine smo tako radili.Posle Nove godine sam dobio posao, lep, nikad lepši! Taj Zeljković mi je rekao, “Znaš, Dule ti si mator, ti ćeš raditi u kancelariji kod mene i opsluživati kompjuterski program Škola PAK.I ja sma lepo to radio.Ako vam kažem das am još honorisao u 4 škole, taj program opsluživao honorarno. U toj školi sam navikao nastavnike da mogu kod mene dobiti sve što se može naštampati i što im je potrebno, kao medijatekar, iako mi to nije bilo maređeno, ali eto…Radio sam tri godine tamo.Onda je došlo do promene vlasti ovde pa je taj moj kolega ostao bez posla i, negde posle dva-tri meseca mi je kolegica rekla da više nema potrebe za mojim poslom. Ja sam joj pružio ruku, zahvalio se.Šta možete? Ne možete… Ali pošto sam ispunjavao uslove za mirovinu, otišao sam u mirovinu i živimo nas dvoje od mirovine.
- Pre dve godine na komemoraciji u Jasenovcu, mi smo među preživelim logorašima upoznali Nadu Jerinić-Džafran i ona na m je u okolnostima kakve su tamo bile dala jednu kratku izjavu[13] o svom logoraškom trnovitim putu.Takođe nam je ispričala da je porodica koja ju je prva uzela da tamo radi bila okrutna prema njoj, ali da je kasnije pronašla, čini mi se svoju baka-Baru…
Da.
- Ili Katu, ne mogu sad tačno…
Bara, Bara, Bara.
- Da li vama ime Nada Jerinić…
Da, to je moja rođena sestra, i to ona mlađa, od mene starija samo nekoliko godina.Mi smo bili uvek zajedno, osim u tom period kad je otišla kod Bare, a kad sam ja došao, ona je bila u domu [za ratnu siročad] u Osijeku, i ja sam bio.Mi smo se viđali.Ona se udala.Ja sam moje devojke dovodio kod nje na kafu…Ima jedna lepa priča, da vam kažem ja to pred njom. Uvek kad dođem sa drugom devojkom, ona kaže “Jao, ova ti je najlepša”.
Rekao sam vam da mi se otac zvao Lazo.Inajstarijeg brata, mog brata Milenka sin je isto Lazo. Oni su živeli tu u Sarvašu.Posle borbi u Dalju,[14] brodska brigade[15], ne znam joj ime, imam zapisano…
- Koja je to godina?
1991. Drugi avgust. Ta brigade je ušla u Sarvaš. Dvojica meštana su ih vodili po selu i naveli su ih na njegovu kuću i u podrumu ga ubili.
- Milenkovog…
Sina [plače] …Njegovih dvoje dece žive.Jedan sin je u Miletiću, a drugi u Bogojevu.
- To je sve u Srbiji?
Da,da,da. U Vojvodini ovde.A on je ostao.Dva dana pre toga je bio kod mene i kaže “Otrovali su mi pse”.Ja mu kažem “Nemoj da ideš kući.Neko te čeka!” Ne, on ima tamo…Radio je kao majstor na održavanju strojeva u lokalnoj ciglani.”Moram da idem.” ”Ma, nemoj.Ostani”, govorim mu ja.”Otiđi s adruge strane, pa ostani u Belom Brdu.” Belo brdo su već držale srpske snage.Ne, ne, ne, ne. I ode.I ubiju ga.Predsednik mesne zajednice, mislim da se zove Černa, dva dana posle toga vozi tetku i tetka u Osijek gde im je sin, i kaže “Je l’ vidipš šta su nam Srbi napravili?” Do danas niko nije procesuiran. A dovoljno bi bilo da se vidi koji deo te brodske jedinice je bio tog datuma u Sarvašu, tamo ima imformacija. Dovoljno je da uhvate tog predsednika mesne zajednice i da pitaju “Šta su to Srbi napravili? Daj, propevaj.” Dovoljno bi bilo da pozovu tih dvoje ljudi, ja im znam imena, neću ih navoditi, da ih ispitaju.I našlo bi se [ko je ubio Lazu].A nema volje.
- Da li su samo njega ubili?
Ne, ubili su sedmero ljudi u selu.Bacili su ih u smetlište i zatrpali smećem.
- Moram da vas pitam da li je vaš najstariji brat tada bio živ.
Nije.On je neposredno pre rata imao saobraćajnu nesreću.Pukla mu je lobanja i on je bio smešten u bolnicu u Osijeku. Mi smo mu odlazili u posete. Zadnja moja poseta je bila kad sam razgovarao s lekarom i on mi rekao „Vaš brat će sad biti otpušten i ići će na lečenje u banju.“Pitao sam koju banju.Kaže,“Ili kod Lipika ili Varaždinske Toplice.“A pošto mi starija sestra živi u blizini Varaždinskih Toplica ja sam rekao ako može neka ide tamo. I čovek je to upisao u svom notesu preda mnom “Jerinić Milenko – Varaždinske Toplice.“
To je bila nedelja.U sredu mene nećak naziva: “Tatu su dovezli kući.” Ja kažem “Kako dovezli?” Kaže “Dovezli ga kući.” “Pa je l’ živ?” “Jeste” Dođemo tamo.Sin mu je bio na poslu kad su njega u čaršaf najlonski zamotali i tako ga doneli i ostavili u kući na kauču.Nakon sedam dana je umro.
E, sad, ja pretpostavljam, dakle ne znam, kad sam s njim u bolnici razgovarao, on se gubio.Ne primer, jedan razgovor, među poslednjim s njime, kaže on: “Zamisli, doneli su nam morsku ribu da jedemo.” A on na intenzivnoj njezi. Sad, čudno mi je – na itenzivnoj morska riba.I kaže on: “Ja uzem ovako tu ribu za rep, ona se praćakne i puf – u more”. Znači, gubio se.U takvim stanjima on je znao da vređa časne sestre, kojih je tamo bilo dosta.A u logoru isto, ja više ne znam u kome, bilo je časnih sestara, i on je njih sada nazivao “ustaškinje”.I mislim da je to razlog zašto je on došao kući.Pretpostavljam to samo.
- Saznali ste od bolničkog osoblja da ih je …?
Da ih je vređao, da.
- A u stvari se on vraćao u svoje… ?
U mladost.
- U svoje logorske dane i u svoje strahove?
Ja sam to njima čak jednom prilikom i rekao. Nije bilo razumevanja…Da li je ili nije, ne znam.U toj zbrci svega i svačega, nisam se ni setio da uzem bolesničli list.Znate, da vidim.
- To se desilo – kada tačno?
Je li to 89-e ili 90-e…vise se ne sećam
Devedesete. [Supruga Elizabeta pomaže].
Devedesete, da, da, već je to zakuhalo se…
- Već je atmosfera bila zrela za tragediju?
Da, da.
- Kakva je bila sudbina najstarije sestre Milosave?
Ona je bila udata tamo, za jednog Hrvata. Napravili su kućici svoju – vrlo vredan čovek.Dve ćerke su imali.Živeli su od poljoprivrede.Oni su čak i jedan potok koji je tekao oko tog njihovog imanja pregradili pa držali patke, guske...snalažljivi bili.Imali su svoj vinograd.Svaki Zagorac mora imati i „gorice“ što oni kažu, pa tako i ona.Mislim da je dobro živela.Poslednji put kad sam bio s njom, rekla mi je samo „Znaš, ja znam gde ovde ima srpskih sela“.
- Šta zna?
Ge ima ove srpskih sela.[suze]. Time je htela da kaže – ako bude nešto ja ću tamo otići. Nije otišla.Ostala je i od astme je umrla.Tamo je i sahranjena.I tako.
- Ako je njen muž bio uz nju ona nije ni imala čega da se plaši?
Nije. Bio je uz nju. Vredan je to čovek.I on je umro nedavno, tako da su samo deca ostala.
Ovaj srednji brat [Veljko], on je posle rata završio vojnu školu pa je na službi bio u Leskovcu i Nišu, oženio se, dvoje dece ima, ćerku i sina.On je umro. Snaja je umrla.Sad smo ostali samo Nada i ja.
Devedeset druge godine je grupa meštana iz Levanjske Varoši i Đakovačke Breznice došla noću u Paučje, oštetila spomenik partizanima gde je sahranjeno, mislim, 170 i nešto partizana iz Drugog svetskog rata, i sa svih područja Slavonije i oskrnavila taj spomenik.Pa su onda došli u centar sela, upravo gde je naša kuća bila.Mi smo tu ustupili plac, pa je tu napravljen dom.Ispred tog doma je bio spomenik.
- To je bio Dom kulturte?
Da, prodavnica i dom kulture.To su srušili.Preko puta nas je crva koja je srušena za vreme drugog svetskog rata.Unutar te crkve je ‘89-e završena mala crkvica i fantastičan spomenik – pazite, da vi u [srušenoj] crkvi gradite [novu manju crkvu].I to su srušili.
- To je trebalo da bude spomenik ljudima koji su pobijeni u logorima?
Ne, to je bila Crkva Velikomučenika Georgija, svetog Đorđa.Do izgradnje te male crkve, ljudi su se molili pod borom na kome je bilo zvono.I neki su, mislim da je bilo i iz inostranstva donacija i donator, [rekli] “Hajde da napravimo crkvu.”I ona je građena nekih desetak godina.To je fantastično! Da unutar stare crkve sagradite novu.
Da ostane spomenik rušenju i da unutra…
Ja da sam tamo, ja bih sada predložio da unutar [ponovo srušenene crkve] bude i zvonara, još manji [verski objekat] po rangu. Kad se i to sruši, nek bude krst, znate. Ali ta grupa, srušila je tu crkvu pa je otišla u šumu Živčane. Tamo su bili piramide koje su obilježavale gde je bila bolnica, gde je bila mašinska radionica, pekara, mesara, ne znam, sve je bilo obeleženo u toj šumi.Oni su to sve sravnili.Na kraju jezera je jedan izvor. Zove se Borovička svetinja, sela Borovika.I to su srušili.Pošto je Borovik potopljen jezerom, i crkva je potopljena, onda su oni napravili zvonaru povrh jezera.I to je srušeno. Pošto sam ima neka imena tih koji su bili u toj akciji, onda sam preko interneta proverio koliko su dugo bili dobrovoljci. Niko duže od šest meseci!
- Dobrovoljci u...?
U „zengama,“ u njihovim jedinicama.Znači, nisu to bili borci.To su bile pljačkaške jedinice.
- Ali, da li sada kad Hrvatska ulazi u Evropsku Uniju, kad je prošlo dosta vremena, da li sada postoji komemoracija tih majki, dvogodišnjaka, trogodišnjaka, četvorogodišnjaka – kao što ste bili vi i vaša braća i sestre, da li postoji bilo šta čime se čuva uspomena na te ljude? Vi ste uspeli da preživite, a vaši stariji brat i sestra znaju da mnoga deca nisu, a naročito ne ona od dve godine. Da li postoji čuvanje sećanja na te ljude koji nisu bili borci?
Osim tog spomenika,u Paučju se svake godine održavao skup hiljadu pionira, kao ustaničko Paučje, i tamo su se sakupljali ljudi.To je bilo upravo između crkve i škole. Prisustvovao sam nekoliko puta tim svečanostima gde su se i evocirale te uspomene.No, posle ovoga rata, toga više nema.Moram reći da je spomenik u groblju obnovljen.
- Spomenik kome?
Partizanima, u groblju, tih 170 partizana.
- Ja vas uporno pitam za ljude koji su kao vi…
Za njih – ne.
… koji su utoj koloni otišli, a nisu se vratili, kao što se nisu vratile vaša majka i vaša baka.Da li takvim žrtvama kao što su vaša majka i vaša baka igde ima spomenik?
Bio je u mestu [Paučje] spomenik koji je miniran.I ne postoji više.
[1] Stari toponim Povučje postepeno je evoluirao u Paučje
[2] Predstavnici redarstva, oružništva (žandarmerije), ustaških vlasti i domobrana u Novoj Gradiški još 21.5.1942. odlučili da u koncentracione logore oteraju srpsko stanovništvo brdskih krajeva Slavonije.
[3] NN - Kada su aktivisti Crvenog krsta pravili spiskove dece koju su izvlacili iz logora, nailazili su na decu koja u blizini nisu imala nikoga ko bi za njih mogao da kaže ko su, odakle su, čiji su , a sama su bila isuviše mala da bi mogla da daju te podatke
[4] OZNA [Odeljenje za Zastitu Naroda], osnovana 13.05.1944, bila je pod direktnom komandom Vrhovnog staba Jugoslovenske armije.OZNA se sastojala iz četiri odeljenja: obaveštajno odeljenje za rad na okupiranoj teritotoriji i inostaranstvu; odeljenje za rad na oslobodjenoj teritoriji; odeljenje za zastitu jedinica i ustanova Jugoslovenskearmije; odeljenje za thniku.OZNA je 1946 prestala da postoji pošto su formirani UDB (UDBA - Uprava Drzavne Bezbednosti) i KOS (Kontraobavestajn sluzba).
[5] Nekoliko dana posle intervjua, pošto je saznao da je Dijana Budusavljević vodila duplu kartoterku i sačuvala kopije, Dušan Jerinić nam je pisao: „Danas sam bio u Muzeju žrtava genocida u Beogradu kod gospođe Jasmine i pronašla mi je transportnu listu Stara Gradiška - Zagreb na kojoj su deca mlađa od šest godina, koja su prebacivana iz Gradiške u Jasenovac. Među ostalima, tu se nalazi i moje ime, doduše uvedeno ka Jeremić Dušan, rođen 1940.godine u Paučju od majke Cvijete. Sve se slaže izuzev Jeremić, ali kako u Paučju ne postoji niko ko se prezivao Jeremić već samo Jerinić, a svi ostali podaci su tačni, proizlazi da sam to ja. Osim mene na toj povećoj listi su i deca iz ostalih naših sela, a samo iz Paučja na listi se nalazi 49-tero dece mlađe od šest godina.“
[6] Reč je o sestri Nadi
[7] Reč je o sestri Milosavi
[8] Misli se na rat u Hrvatskoj ili Domovinski rat 1991-1995
[9] Hrvatsko proljeće 1971
[10] Baranja je billa Srpska autonomna oblast u kojoj su Srbi činilia većinu stanovništva 1991 .
[11] Oblast Baranja je bila sastavni deo Vojvodine koja se 1918.godine priključila Srbiji. Titov režim je 1945.godine uključio teritoriu Baranje u Narodnu Republiku Hrvatsku, jednu od tadašnjih šest jugoslovenskih republika
[12] Dušan Jerinić je takođe Srbin
[13] Evo dela te izjave: Živjela sam u selu Paučje, to je u Slavoniji, sa roditeljima, normalno. 1942.godine smo oterani i došli smo tu u logor, u Jasenovac. Iza Jasenovca smo išli u Staru Gradišku. Ali tata je još kod kuće bio odvojen od nas, a stric je jedno vreme bio malo sa nama, a onda je i on odveden. Tako da baka i mama sa nas petoro djece došli smo tu. Onda, kada smo došli u Staru Gradišku, tamo smo bili. Onda su nas odvojili od mame i od bake, ali su odvojili mušku i žensku djecu, tako da sestra i najmladji brat bili smo skupa, a stariji brat i drugi, oni su opet bili posebno. E, sada koliko smo bili, ja to ne mogu kazati koliko mjeseci, ali nismo zimu dočekali tu. Onda su nas podijelili po selima u Zagorju, oko Ludbega. I bila sam u jednoj kući gdi su Boga u meni ubili, ali su me spasili dobri ljudi i odveli u jedno drugo selo, gdje sam bila kod moje bake Bare. I ona je moja baka, kao moja baka Trivunija – prava, tako je i moja baka Bara isto to. Onda kada se oslobodilo, ovaj...Moj brat najstariji je bio kod popa. I on je sve znao gdje smo mi. Znao je da je mama u Njemačkoj. Pop je pronašao mamu u Njemačkoj i dopisivali su se. Ali pošto je moja mam bila u drugom stanju, ona se i vraćala natrag i kada se vraćala onu su je uhvatili i vratili natrag u Jasenovac. Tako da mi znamo da je ona u Jasenovcu, i tata i sric. To što je iz moje kuće.A kolko onda ...!
- Ovde ste izgubili mamu, tatu i srica?!
I baku tu.
- Svi u Jasenovcu?!
Svi u u Jasenovcu.
[14] Dalj je rodno mesto čuvenog naučnika Milutina Milankovića.Prema popisu iz 1991. Godine u njemu su živeli Srbi 2.882 (52,25%), Hrvati 1.805 (32,72%), Mađari 314 (5,69%) i drugi 514 (9,32%)
[15] 108. brigada Zbora narodne garde, odnosno Hrvatske vojske, formirana je 28. juna 1991.godine
Click on image to enlarge
